Na kraju ispade priča o sreći...

Svašta se može ali se ne mora... Sve može da postane pjesma, a ne mora (i najčešće ne postane). Sve može biti tuga (ili sreća), a ne mora.
Sve se može reći na hiljadu načina i bar jedan od tih hiljadu je bezbolan, samo se treba potruditi, dobro se začeprkati i pronaći upravo taj. Može, ali ne mora...
Naravno da nemamo vremena, da je ova nedelja upravo ona u kojoj ne možemo razmišljati o drugima. Baš danas smo svi odlučili da obavimo sve što mjesecima nismo i odakle nam taj luksuz da se zakopavamo u zbrkane gomile rečenica, da lutamo po lavirintima diskursa poznatih i nepoznatih...
O laganju neću... Postalo je prosto popularno reći da si zdrav kad shvatiš da baš i nisi, da te ne boli kad ti je torba puna lijekova bez kojih ne možeš, da ti ne smeta svjetlo dok ti suze vrcaju iz poluzatvorenih očiju.
Nego, ako ne znamo da letimo, niko nas ne može naučiti!
Jednostavnije je govoriti istinu nego pamtiti laži, to uništava sumnju i pomaže da se neke naslagane navike oljušte (naravno, nekad se moraš ugristi za jezik, do krvi, da ne bi povrijedio nekog). Dosadno je uvijek preturati po rečenom, kopati iz zavrzlama smislove, tražiti na poleđini uputstvo za upotrebu. I, što je možda i tužnije, rijetko to kopanje odvede u dubinu. Češće se pretvori u čeprkanje po očiglednom (a očigledno sebi najteže priznamo valjda!).
Meni godinama govore da je jedini način da se rastjera mrak- paljenje svjetla. Imala sam sreću da mi se pokaže i svjetlo i da moja ruka bude vođena do štekera (ah, beskrajno sam zahvalna!).
Previše tužnih priča čujem ( neke od njih zvuče kao izgovori ali, svakom je njegova muka najteža, ne znam, pa ne želim da sudim). Previše sam tužnih priča ispričala i proživjela (otud mi i ona opaska o izgovorima!). I znam šta je paranoja, ali odbijam da se bućnem u nju opet.
Nedostatak paranoje mi se uzima za zlo, nedostatak pažnje za istu- takođe. Ali, ne mogu! I neću, uostalom!
Čim se malo opustim i prepustim, uhvatim sebe kako zamahujem rukom ne bih li otperjala neku krivicu koju mi neko nabacuje (meni nevidljivu ili vidljivu, često nije ni bitno!)
Sinoć, na predavanju, instruktor Joge je pričao o trpnom, aktivnom i pasivnom stanju. Ok, priča je duga i nemam namjeru da je kasapim poluprepričavanjem, ali jedna me je rečenica oduševila. Njegov prijatelj je na pitanje "kako živiš?" odgovorio sa "ha, udesim, pa trpim!".
A ja gledam oko sebe (i sebe, prije svih) kako trpimo to što smo udesili i odbijamo da priznamo da smo udesili i odbijamo i najmanju sumnju da tu ima i trunka naše krivice. I zapitam se- zašto??
Je li to potreba da se bude u centru pažnje, da se Sunce zarotira oko naše ose (osice), da budemo bitni? Ili... Nije mi palo na pamet ništa drugo...
Ja samo želim da budem srećna i neopterećena, a to zvuči kao najveća želja na svijetu! A nije! Samo mi je za sreću potrebna petlja! Za nesreću mi nije potrebno ništa, ona je po prirodi takva da će me uvijek naći, za nju ne treba ni da budem strpljiva. Za sreću je potrebno imati petlju! Eto odgovora. Ako smo srećni nismo zanimljivi, nećemo biti u centru pažnje, niko nam neće reći "svaka čast", dobićemo "lako je tebi" u najboljem slučaju. A ako imamo petlju (a da ipak kažem muda), to nam neće predstavljati problem.
Kako god, ja i dalje imam onu istu želju...
I čestitam onima koji su srećni! Svaka vam čast na trudu i zaslugama!