Akcija i reakcija

Odgovori su uvijek jednostavni, zaprepašćujuće jednostavni.
Prirodni zakoni zaista funkcionišu, jabuka će uvijek pasti na pod koliko god je jako mi bacili uvis.
Ok?
Znači, ako sebi vežemo tegove za noge i skočimo u vodu, male su šanse da ikad isplivamo.

Novogodišnji sajam knjiga,SPENS

"Svaki put kad neko kupi neku normalnu knjigu, meni dođe da se sa njim rukujem, da mu stegnem ruku jako,da razmijenimo brojeve telefona, da ga zagrlim i da mu kažem "prijatelju, ti čitaš". Srećom, rijetko se to dešava!"-ovako svoju priču o Sajmu započinje Velika Faca U Svijetu Izdavača Vojvodine, "Treba da vidite kako se guraju po onom Merkatoru, nemaš gdje nogu da spustiš, svi posjedali na neke stolice, gurnuli po plastičnu kašičicu u usta, melju, guraju se i govore Ti svima na svijetu."
A i on je našao čime da se bavi.
A i ja našla čime da se bavim.

Novogodišnji sajam knjiga,SPENS

Pa, nije tako kako ti to zamišljaš, provincijalče! Znam ja šta tebi prolazi kroz glavu, nisam ja tako davno došla.
Idi tamo,vidi! Neću ja ništa da ti pričam.
Dobro se obuci i nemoj nositi novac za knjige. Možeš pasti u iskušenje, kupiti neku i izložiti sebe podsmijehu.
Kupi kokice ili kiflu!

Agonija

Žena koju ja volim kaže da to često izgleda ovako...



U KUHINJI
Dobro, još samo da stavim pavlaku u čorbu i isjeckani peršun, da prebacim krompir iz tepsije u onu divnu činiju i gotovo. Ne znam da li sad da stavim glazuru na tortu? MA, to ne moram odmah, miris čokolade se neće uvući u kosu.Ne znam da li sam stavila mnogo ulja u ovu salatu, možda čovjek i ne voli taj ukus. E, nema veze, kao egzotično je.
Ah, da, skloniću ove krpe za sudove i staviti par čistih i ispeglanih, dobro, još novi stolnjak (a, da nije malo pretenciozno, sve sa novim posuđem i escajgom?).Ma, neću taj stolnjak, staviću onaj obični bijeli (mada, ne ide baš uz ovo posuđe, bolje...).E, ne mogu, zvaću nekog da pitam, ne mogu ja to sad odlučiti.
Neee, ova čorba jako čudno izgleda. Ili ne, sad ne mogu da se sjetim kako inače izgleda. MMM, ukus je valjda ok. Ne znam, a nemam koga da pitam...
NE smijem pasti u paniku, to je sad bitno. Prvi put jede hranu koju ja kuvam.Kakva sam budala, što nisam poručila nešto gotovo.Mada, možda bi provalio. Ko zna? A možda mu je mama sjajna kuvarica, pa ispadnem totalni retard.A možda...
NE. Ako idem u tom pravcu, možda je i oženjen, pa mi upravo stiže sa sjajne večere koju mu je napravila dražesna supruga,majka njihove djece.
E, sad ću se ugušiti, moram zvati nekoga.
Nemam vremena, užas, moram se tuširati sad, on uskoro stiže.

U KUPATILU
Jesam li se ja to ugojila? O, ne, nisam valjda. I šta mi je sa grudima poslednjih godinu dana, nekako su se smanjile? A dupe mi je poraslo. MA, ne mari, on ionako nema pojma kako je to nekad izgledalo. A ako me bude ženio... Eto, znala sam da ću opet početi. Ne, čovjek dolazi na večeru, možda se ništa neće ni dogoditi. Ipak, dobro je da sam svježe izdepilirana. Ma, mene radi.I ovaj veš, bar ću se dobro osjećati (a ako ipak nešto krene izgledaće kao da sam se obukla za seks, da li da obučem one pamučne, ma ipak neću, ovo sjajno izgleda).Ok, to je to, imam vremena i da se našljapam onim skupim losionom, da ne bude da ga džabe držim u kupatilu mjesecima. Feniranje...Sranje, trebala sam juče staviti masku za kosu, nešto mi je čudna a nemam vremena, vjerovatno će pomisliti da liči na trsku. I već se nazire izrastak.Zašto nemam sat u kupatilu? Moram to nabaviti, neki otporan na vlagu...Da, sad je nabolje da mislim još o vlazi u kupatilu a kasnim. Dobro je, valjda, spustiće se ovo malo, izgledam kao maslačak.
Neću se šminkati, samo maskara. I malo pudera, neke mi se tačkice pojavile po licu. Rumenilo, samo malo. A, jesam li sad pretjerala? Ma, nemam vremena, neka ostane, samo ću dodati i malo sjenke neke. I ruž, onaj trajni...
O, Bože, izgledam kao da sam krenula u diskoteku, trebalo bi skinuti bar pola ovoga.Uf, sad već nemam vremena,moram početi da se oblačim.

U SPAVAĆOJ SOBI
Kamo sreće da mogu sad obući neku trenerku i majicu, mrtva sam umorna.OK, preusko, prekratko, predugačko, preširoko, (o , zašto nisam sa nekim popričala o ovoj garderobi), prestaro, prešareno, pretamno, sto puta obučeno, preelegantno, previše svakodnevno (zašto opet nemam šta da obučem, dala sam brdo para na garderobu?). MA, nema on pojma šta ja oblačim, obući ću se isto kao za rođendan i onda za grad, mada...Pavlaka i peršun!!Čokolada!!
Ovo ne smijem da upropastim, čovjek je zaista divan, ovo može biti ono pravo, ovo baš obećava.Tako me je gledao...

TELEFONSKI RAZGOVOR, zove On
Ma, ništa sprecijalno nisam ni kuvala, svakako bih pravila večeru za sebe.E, nema veze, nije ništa bitno, drugi put.Naravno da razumijem, posao je posao, što se mora, mora se.
E, iskuliraj, zaista nije bitno. Imamo vremena.
Ok, radi. Idem ja.

TELEFONSKI RAZGOVOR, zove Ona
E, mila moja, sad ću da se ubijem ko siroče, otkinula sam se od kuvanja satima i kreten me na kraju oladi.Ma, kao mora da radi. Da, sita sam ja više tih priča, ništa mu ne vjerujem. I kako bih, znaš valjda šta sam prošla.E, više ovo nikad neću uraditi. Sledeći put kad se najavi ima da dobije kokice i to kupljene na ulici, ni zbog koga više ja ne dinstam luk 15 minuta. A i ti sa tvojim receptima.
Jesi li gladna?
Da, bar neko da vidi kako sam se dotjerala.

Tamo idemo za Novu godinu?

Ja ću da ponesem Virvirke svoje, i jelku i cimet. I nekoliko svijeća.
I jednu bundu. I ćebe.
Juhuuu!

Sudnji dan

I Bog pogleda dole, promotri celu Zemlju, i bi mu zlo.
- OK! - progovori on. – U redu! Ja sam sit, preselo mi je. Ogorčen sam. Već mi je na vrh glave. Što je previše, previše je.
- Gabrijele! – vikne – zasviraj tu svoju trubu! Želim da dotučem to smeće tamo dole.
- Ma, već je i bilo vreme – reče Gabrijel vadeći trubu iz futrole. – Želiš li neki zgodan moderan hit, ili možda nešto vojnički, recimo kakav marš, ili možda samo jedan dobri, glasni...
- Baš me briga šta ćeš odsvirati – reče Bog – samo sviraj! I neka bude glasno; neka bude uverljivo, i konačno za svoju večnost... neka odzvanja od neba do pakla i natrag; neka ispuni duše svih ljudi, neka ih ispuni spoznajom da je to to, da je kucnuo čas. NEKA GRUNE!
- T.S.Eliot kaže, da kraj sveta izgleda...
- Šta se mene tiče šta kaže taj T.S.Eliot! Tamo, sviraj kako ti ja kažem. – reče Bog.
- U redu, u redu – složi se Gabrijel – u redu, nije potrebno da vičeš na mene. Konačno, ja sam ipak muzičar, a ne vodoinstalater. Bar sam se ja načekao da svane ovaj dan. Budi siguran da neću upropastiti stvar! Ti samo reci kakav si kraj zamislio, a ja ću već naći nešto što odgovara.
I on namesti pisak na svoju trubu.
- Hoćeš li opet izvesti da kiši četrdeset dana i noći?
- Paaaa, zapravo, nisam razmišljao o tome. – reče Bog.
- Ha, ako si mislio da kiši, bolje da na to zaboraviš. Oni dole su usavršili melioraciju.
- Možda ću ih dobro zatresti. – reče Bog. – To će ih zaista dobro...
- Ne pali – reče Gabrijel. – Ja bih ti, doduše, mogao odsvirati nešto zbilja potresno, ali one kuće dole su uglavnom sigurne od potresa, a verujem da si naumio da ode sve odjednom.
- Pa, naravno, naravno – reče Bog. – Znam ja to. Pa nisam ni mislio na potres, to sam samo rekao tek tako, jedna dobra kuga više odgovara mojem stilu. Možda jedna kuga koja će...
- Ali oni su vakcinisani!
- Vakcinisani? Hmm... naravno... ipak, šteta... U staro vreme, znaš, mogao si ih okružiti i tako pokositi svu mušku decu i...
- Mogao bih ih možda potući gromovima. – predloži Gabrijel.
- TO JE TO! Bravo! – reče Bog. – Nekoliko poštenih gromova bi zaista..
- Ne, neće ići – reče Gabrijel. Njihove bi rakete verovatno zaustavile oblake s gromovima.
Bog se ućuta, zavali se u naslonjač i razmišljaše dugo, dugo.
Gabrijel je prebirao bezvezno po tipkama trube.
- Pretpostavljam da su im kuće nezapaljive. – promrmlja konačno Bog.
- Sve osim predgrađa – reče Gabrijel – a ako ih spališ, podići će moderna naselja.
- Bog ponovo ćutaše dugo, dugo.
- Slušaj, - reče, izvinjavajući se. – Ma nema veze. Možda... možda ih za sad pustimo na miru. Daću im još malo vremena. Na posletku, pa oni su svi moja deca, moji jaganjci, zar ne?
- U redu, što se mene tiče – reče Gabrijel. – Meni je svejedno. Nego, da ti ipak nešto odsviram? Hocu reći... kad sam već izvadio trubu?
Opet muk.
- U redu, važi – konačno reče Bog umornim glasom, zavali se u naslonjač i zaklopi oči.
- Sviraj mi...Sviraj mi... bluz!Da, bluz!

Shel Silverstein

Poručena

Moja mama divno priča svake noći
o nekakvim prinčevima što će doći,
i princeza ima neka u toj priči,
mama kaže da na mene ona liči.

I izmisli, čini mi se, vrlo često
imena i prezimena i sve resto,
zatim počne da mi peva neke pesme,
sasvim tiho, jer se noću jače ne sme.

I sve tako dok ne zaspi,
dok ne zaspi ona sama,
a ja tiho, sasvim tiho,
kažem tati: "Spava mama!".

Deda Mraz

Šta kazu inženjeri???
1. Na svetu postoji oko 2 milijarde dece (osoba mlađih od 18 godina). Međutim, Deda Mraz ne posećuje decu muslimanske, hindu, jevrejske i budističke veroispovesti, pa mu se opterećenje za Božićno veče smanjuje na 15% ukupnog, tj. na oko 378 miliona dece (prema Population Reference Bureau - organizaciji UN). Ako u jednoj kući živi u proseku 3,5 dece, to je oko 108 miliona kuća koje obilazi (pod pretpostavkom da u svakoj kući postoji bar jedno dobro dete).
2. Deda Mraz ima oko 31 sat Božićne noći na raspolaganju, zahvaljujući različitim vremenskim zonama i rotaciji Zemlje, pod pretpostavkom da putuje sa istoka na zapad. Kada se ovi podaci ubace u račun dobija se 967,7 poseta u sekundi koje Deda Mraz treba da obavi u proseku. Znači da na raspolaganju ima 1 milisekundu da parkira sanke, iskoči, popne se na krov, surva niz dimnjak, napuni čarape, rasporedi poklone ispod jelke, pojede meze koje mu je spremljeno, uspne se uz dimnjak, uskoči u sanke i stigne do sledeće kuće... Ako se uprosti problem i smatra da su kuće ravnomerno raspoređene po zemljinoj površini, dobija se rastojanje od oko 1 km izmedju kuća, što čini oko 100 miliona km putovanja ne računajući svraćanja u WC i predahe. To znači da se sanke kreću brzinom od oko 900 km/sec, tj. 3000 puta brže od zvuka. Radi poređenja, najbrže ikad napravljeno vozilo je svemirska sonda Odisej, koja se kreće brzinom od oko 40 km/sec dok napušta Sunčev sistem, a prosečan jelen može dostići maksimalno 25 km/sat.
3. Tovar na sankama je takođe zanimljiv elemenat u analizi. Pod pretpostavkom da svako dete dobije makar prosečan komplet Lego kockica (1kg), sanke moraju da nose oko 400 hiljada tona (ne računajući Deda Mraza). S obzirom koliko može da povuče jedan jelen, Deda Mraz bi morao da upregne 360 hiljada jelena. Ovim se i povećava tovar (ne računajući masu sanki) za jos 54 hiljade tona, što je oko sedam puta više od mase Kraljice Elizabete (broda, a ne monarha).
4. Masa od 450 000 tona koja putuje 900 km/sec izaziva ogroman otpor vazduha (kao svemirski brod koji uleće u atmosferu). Vodeći par jelena bi apsorbovao 14,3 kvintiliona džula energije u sekundi. U prevodu, oni bi planuli i trenutno se pretvorili u pepeo, izlažući par iza njih istoj sudbini. Kompletna ekipa jelena bi isparila za oko 4 milisekunde, ili, u praksi - dok Deda Mraz stigne do pete kuće na svom putu. Uz to, Deda Mraz bi morao da ubrzava od mirovanja do 900 km/sec za 0,001 sekund, što bi izazvalo centrifugalnu silu od 17 500 G. Ako Deda Mraz ima 120 kg (optimisticka procena), bio bi odgurnut inercijom i pritisnut uz sedište sanki silom od preko 2 miliona kiloponda, koji bi mu trenutno smrvili sve kosti i organe i pretvorili ga u ljubičastu mrlju na sedištu. Zaključak: ako je Deda Mraz ikada i postojao - sada je mrtav. (Rekoše inženjeri...)

"SEMANTIČKA HIPERINFLACIJA"

Dajte mi riječi koje nešto znače!
Eto odgovora na pitanje "zašto čitaš".
Manje je traćenja, manje je "ono, znači, ne bi verovala, znači, mislim, ono, da ne poveriješ, pazi kad, ono, mislim".
Umorih se.
Jedina sreća je što se u ovom vremenu niko neće prisjetiti da napravi neki novi projekat za kulu (ostade li išta od Vavilona?). Niti se razumijemo, niti imamo potrebu za time.
Ok, era je niskokaloričnih proizvoda,na cijeni je samo ono što se lako vari. Poštujem!
Samo, meni zaista treba značenja, ja dolazim iz ere kalorija.

Hihihi

Nja, nja, bla, bla, ja kao nekud idem i nosim svoje srce, bla, bla, jedini prtljag.
I tra, la, la, srce u prašini, iskrivljeni oblici. Ah, sudbo kleta...
I ah, ah, kuku, sama na stanici i život težak i ljudi zli i ah, jao, ah, ah...
Ma, kakvi, nema to veze sa mnom, samo mi se dopala fotografija.
Ustvari sam više u nekom hihihi, hahaha, kikiki, hohoho fazonu.

Mystery of love

Borhes, velika ljubav - obostrana. Naravno da znam da me je volio! Ne sa ovim imenom,ovim licem i ovom dušom, ali, da, volio je neko buduće biće koje će čitati-mene. Samo je tako mogao napraviti taj svijet u kome iščezava vrijeme i u kome nema ni zaboravljenog ni nepoznatog, svijet u kome praznina odiše punoćom, a punoća je smrznuta za vječnost.
Kad bi mi bar neko čitao na španskom...
"Kao i alhemičari
koji su tražili kamen mudrosti,
u neuhvatljivoj živi,
učiniću da obične reči
-karte koje je varalica obeležio,pučki novčići-
ponovo dobiju čar koja je bila njihova
kad Tor beše božanstvo i buka,
grmljavina i preklinjanje.
Današnjim jezikom
i ja ću reći večne stvari..."

Nek ide dan

E,ima da propustim dan kad mi je do toga.
Dosta mi je tih- sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra, požuri, vrijeme je novac- fazona.
Ima da hvatam dan, kad mi je do hvatanja dana. Ono što moram, moram, a ostalo je valjda stvar slobodne volje.
Neću da slušam o prolaženju vremena.
Dovoljno je što već imam mnogo toga što moram, ne mogu da se opterećujem i jurenjem.Ja ne vjerujem da je vrijeme novac, ne vjerujem da je jedino i dragocjeno vrijeme koje mi je za ovaj život dato pretvorljivo u novčanice(ili zlatne poluge).
Ja nisam maratonac ni sprinter,ne moram prva da stignem. Ne moram ni da stignem, ako mi se ne stiže.
"Ja sam kadar stići i uteći
i na strašnom mjestu postojati"
Ali, zašto bih ako ne moram.
Svakako me čekaju stizanja i bježanja i stajanja na strašnim mjestima, ne moram valjda još i samo da hrlim prema njima.
Sješću malo da čitam Borhesa.

Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.
Пушкин

28,27,26,25,24...

Da li to neko naglas odbrojava do Nove godine?
Molila bih da se to prekine,čemu brojanje. Kao da je iko ikad zaboravio kad je 31.decembar!
Ili brojte, ako baš morate, ali u sebi.Ne moram i ja da učestvujem.To je atak na moj bioritam, ja tek polako izlazim iz ljeta (i kalendar me u tome ne ometa, nego to odbrojavanje).
Unaprijed zahvalna!

Bajka, bajke, bajci, bajku, bajko, bajkom,o bajci

Ako se i dogodi da princeza upozna princa, da se princ zaljubi, da se i princeza zaljubi, da se dopadnu roditeljima (obostrano),da provedu neko vrijeme zajedno, malo i žive zajedno prije braka (e, ne možemo sad da se pravimo i da je neka Time Mashine u akciji), da se dopadnu prijateljima, da pozaboravljaju sve prinčeve i princeze koje su upoznali ranije i sa kojima su krenuli da naprave bajku,odluče se za vjenčanje (iz bajke?),sve prođe baš kako su zamišljali, opet ne može.
Žao mi je, ali ne može.
I koliko god se ja trudila da zamislim, ne ide.
Ako ima princeza ima i zla vještica. I, dobro, bajka se dogodila, srećan se kraj dogodio. I, što se princeze tiče, srećan kraj je ustvari srećan početak,sad tek počinju živjeti. I ja sad treba da povjerujem da će ih ostaviti na miru sve vještice, svi oni kojima je posao da se pobrinu da se idilične priče ne rastegnu kroz vrijeme.
Ne može, sve da na svojoj strani imaju tim onih koji znaju da poprave pokvareno.
Žao mi je, ali ne može.

Što se mene tiče, prvo treba čitati Propa, Morfologiju bajke.
Čista hirurgija...
Zato neka drugi planiraju i zamišljaju bajke, neka oni koji je mogu zamisliti pokušavaju i da je žive, oni imaju najviše šansi na tim turnirima.Ako se dogodi meni (ma, svi smo čuli za situacije u kojima se priroda podsmijava ljudima), ja neću ni znati. To bi bilo čisto traćenje bajkovitih resursa, čista ironija tako nesvojstvena bajkama. Ako se dogodi meni, ja neću znati, garantujem. Čekaću razrešenje po mojim scenarijima,čekaću da se pretvori u dramu.
Mada, ne znam zašto uopšte mislim o tome, nisam ja princeza, neka o tome misli onaj koga se to tiče.

Progesteronsko-estrogenska melanholija

Much Better in Sleeping Than in Dreaming

E, samo mi je još to trebalo.Malo mi bilo što pamtim javu i što nemam delete button nego opterećujem svoju memoriju nekim pričama i slikama sa kojima ne znam šta bih (o tome što je to dragocjeni prostor koji treba upotrijebiti za stvari sa kojima bih znala šta ću,i što je potrošen tako olako, nekom ću drugom prilikom). Sad počinjem da pamtim i snove. Sledeći korak je onaj u kome prestajem da prepoznajem granice između tih paralelnih života.
Ma, samo se nadam da je to bar daleko.
Nego, snovi zapamćeni. Ja sam nekako očekivala da će biti sjajno kad počnem da se sjećam snova, da će to biti neke priče vrijedne sjećanja.Očekivala sam sve ono na šta se misli kad se kaže san. Ili bar neku, pomena vrijednu noćnu moru.
E, nema.
Probudih se sa jasno urezanom slikom nekog razmuljanog i razvučenog pejzaža i to bješe kao neka pozadina sna. A preko toga, kao preko nekog platna prolazi svašta, teče voda, ruši se neki zidić od kamena i muti tu vodu, ona postaje siva kao pepeo, sve gušća i toplija a onda počinje i da se rasteže. Ja se sklanjam korak unazad i gledam to blato kameno kako sporo otiče preko zamućenog pejzaža i lagano opet postaje voda. Zamišljam u snu kako je to Lještanica ili Tara i krećem ka toj vodi da pijem.Zamišljam kako je hladna i kako će mi utrnuti zubi i ruka kojom ću je zahvatiti. Radujem se tome, nedostaje mi to često.
Hodam lagano i oprezno po fotografiji zamućenog pejzaža, osjećam foto papir pod nogama, dolazim do vode, krenem i ruka mi potone u zvonku mješavinu perlica, biserčića,kamenčića šljaštećih i nekako tekućih.
Skidam tamne naočare za sunce i budim se sa pitanjem "kako je moguće da nisam primijetila razliku?".

Nema veze, tako mora

Odoše prijatelji... Nekad sam ja bila ta koja odlazi. Sad meni odlaze iz života.
Eto, Rusija, Danska, Švedska, Kanada, Britanija, Njemačka, Australija.
Doškolovanja, specijalizacije, pečalba, avanture.
MSN, Yahoo messenger, Skype, Gmail...
I jednom u nekoliko godina teferič.
NEma veze, tako mora.
Ja ne želim da idem.Ne želim, a možda ću jednom morati, kao što i ostali moraju.
Eto, pogledaš mjesto rođenja i već dosta znaš o težini karme koju neko nosi.Vjerovatnoća da pogriješiš nije velika.
Nema veze, tako mora.
Srećan put!
Viđaćemo se, nadam se.
Voljećemo se, nadam se.

Nađeno...

Ovo sam tražila.A ja, kad nešto tražim, znam da budem poprilično manična bez obzira da li mi je to što tražim zaista potrebno. Danima sam tražila riječ, nedavno, i satima pričala o tome koju riječ tražim, i nazrela je hiljadu puta u nekim drugim riječima i izmučila nekoliko ljudi tjerajući ih da je traže sa mnom. I onda je, slučajno, tamo gdje sam najmanje očekivala (tako to i bude) nađem. I ništa ne uradim sa njom, ni jednom je od tad ne upotrijebim (i nije neka riječ, čitava joj težina stade u to traženje, nađena više nije nizašta).
Tako mi je, juče ili prekjuče, kroz glavu prošla rečenica,jedan dio neke poznate mi priče i potrošila mi je čitav jedan dan. Ko je to rekao? Kad? Gdje sam to pročitala? Gdje sam zapisala (a znam da jesam)? Zašto uopšte vučem po kući neke sveske iz devedesetih (ne sjećam se da mi je Haksli dolazio u ruke posle 2001)?
I šta će mi to uopšte? Da ponovo pročitam? I, šta s tim? Ja sam već znala o čemu taj odlomak govori!
Morala sam ga naći, jer je to bio jedini način da smirim beskrajnu traku misli o tome( a da nije možda...).
I nađoh ga danas, u petoj svesci koju sam prelistala.I opet, ne znam šta bih sa njim, nađenim.
Evo, Haksli...

"Sad uviđam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istraživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao što politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakše biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo covek."

Pravopis

Nsiam vrevoala da zpavrao mgou rzmaueti ovo sto ctaim. Zaavljhuujci nobniecoj mcoi ljdksuog mgzoa, pemra irtazsiavnjima nucainka sa Kmbreidza, njie vzano kjoim su roedsldoem npiasnaa slvoa u rcei, jdieno je btino da se pvro i psldeonje sovlo nlaaze na sovm msteu. Otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost, tkest mzeote ctiati bez pobrelma. Ovo je zobg tgoa sto ljduksi mzoak ne ctia savko slvoo pnaooosb, vec rcei psmraota kao cleniu. Oavj preomecaj je sljiavo nzavan tipoglikemija. Zacudjujuce, zar ne? A uevk ste msilili da je pavrpois vzaan...

Da se upoznamo

Da se upoznamo:
nemam kovrčavu kosu, niti trepavice od pola metra.
Volim vjerovati da me krase osobine poput čestitosti, minimalne prijetvornosti
i otvorenosti za sve prilike i neprilike jer moj put je sredina.
Na lijevoj ruci mi je bijela ptica, na desnoj crna.
Ponekad ih pokušavam uhvatiti,
a onda ispadnem iz ravnoteže.
Kao što rekoh, kosa mi je ravna i na mojim dlanovima
rastu otoci.
S otoka se pruža pogled na horizonte ispod kojih njorimo na dah.
Često zaboravim disati, i moram se stalno podsjećati na disanje riječima: DIŠI.
Sanjam u nastavcima beskrajnost neba s narančastim Mahatmom,
pa se katkad poželim ne probuditi jer Mahatma ima oči kao zvijezde.
Sigurno ne znate da se moram probuditi za 4 i po sata jer putujem
u inozemstvo kako bih ronila zemljom dok moja koža mlijeka
postaje čokoladna i slatka jer pomagati drugima ušećeri cijeli dan.

Da se upoznamo: trebalo bi nam krenuti s kavom,
koja bi se protegla na dva života.
Ali kao što rekoh, kosa mi nije kratka, a u blizini su škarice
kojima kosim dan.
M.M.Bazdan

Glavobolja

Ima pokreta ruke koji su više nego dovoljni da se i nedodirljivo dodirne. Ima pogleda koji su (nekad i slučajno) upereni pravo u dušu.Oni samo pokazuju kako se i bujica neizgovorenih riječi može predstaviti jednostavno.
Ja ne znam da pričam o tome. Ili sam već jednom pričala, ne sjećam se...
Ja nisam visokoletač, ne volim da se izgubim u nepreglednim daljinama. Ja sam puna tako ljudskih osobina koje me čine i ranjivom i ograničenom.Ja sam malo umorna od govorenja .I ako odlutam, traži me po gradovima, magistralama.Uvijek putujem sa precizno obilježenim kartama i ka poznatim odredištima.
Ma, jasno se sjećam da sam jednom već o ovome i pričala. A ne znam to više da radim...
No, nije to sad bitno. Bitno je da se ne zaustavi ruka koja je krenula u zagrljaj bez nekih riječi da je najave.

Niko me nije pitao ali...

Odbijam: inat, bolest,restrikcije, supstitucije,konvertibilnost, recipročnost, pilule, hranu iz kesica, instant anything, matematiku ljubavi i geografiju moralnosti, plač, patnju, sterilnost zarad mira, kompromis zarad još jednog, trampu, razgovore o tome šta je moglo i šta je trebalo, šta u ovoj zemlji ne valja i kako to napolju sija, šta napolju ne valja i kako to ovdje sija, neminovnost, nemogućnost, biološki sat, svađe, traćenje, tračanje, traženje, trovanje, dvoumljenje,loše filmove, loše tripove, bol, eksperimente, otiske đonova po tijelu, indiskretne komentare, diskretne takođe, recke, testiranje, insomniju i somnabuliju, nered, "s koca i s konopca", "navrat-nanos", "bolje išta nego ništa", "bolje ikad nego nikad","bolje vrabac u ruci...".

Pristajem:na šetnje, karanfilić, crni ruski čaj sa mlijekom, razgovor,buđenje u naručju, dobre filmove (ali ne i dobre tripove), palačinke (čak i u sitne sate), diskusije,kuvanje kafe (sem one prve jutarnje... HVALA!), na med, zrake sunca kroz prozore, na planiranje, na ostvarivanje, na padove i na uspone, na bedake koji ne zrače nepovratom, na "biće bolje", "radim na tome",na sjajno, divno, sprektakularno, sve bolje i bolje,na toplo, ušuškano, lijepo napisano, lijepo rečeno, lijepo otpjevano, s ljubavlju skuvano, na oprošteno i zaboravljeno, na jasno i zapamćeno, bajkovito.

Priča iz noći

Pokušaću da dohvatim cigarete a da ne probudim usnulu glavu...
Izgleda kao da sanja na francuskom, kao da preko jezika u snu kotrlja neko rrr koje ima ukus maline.
Kakav li je to san? RAdoznala sam.
Naravno, ne bih unutra, možda mi se ne bi dopalo društvo u kome bih se obrela.
Samo da se nije zaglavio u nekoj zabačenoj ulici u Parizu, da ne traži neki put, Pariz se jako promijenio od Igoa.
Ma, odrastao je snaći će se.
A, ja baš i ne moram da zapalim tu cigaretu, bolje da spavam.Svakako poslednjih nedelja previše pušim.

KANABE

Jedan Francuz dobio na poklon kanabe, četiri stolice i fotelju. Seo Francuz na stolicu kraj prozora, ali mu se lično više leži na kanabetu. Legao Francuz na kanabe, ali mu se već više sedi na fotelji. Ustao Francuz sa kanabeta i seo u fotelju kao kralj, ali mu se već po glavi vrzmaju misli da je na ovoj fotelji odviše mekano. Bolje, brate, jednostavno, na stolici. Prešao Francuz na stolicu kraj prozora, samo što se Francuzu baš ne sedi na ovoj stolici jer kod prozora baš duva. Francuz prešao u stolicu kraj peći i osetio umor. Onda Francuz rešio da legne na kanabe da se odmori ali je, i ne došavši do kanabeta, skrenuo u stranu i seo u fotelju. - E, ovde je odlično! - reče Francuz, i odmah dodade: - Ali je na kanabetu, s oproštenjem, bolje.
Danil Harms

Before Tango started

Njoj se oduvijek činilo da je ptica... Češće je izlazila bez cipela nego bez krila ( iako su joj stopala i u sred ljeta hladna).Jedino što nikako nije mogla da zamisli je život u kući sa staklenim zidovima.
Nekad bi,noćima, čitala tuđe teške riječi, puštala da joj se cijede niz čelo kao vreo vosak, sve dok ne bi ugrijala tabane.
Onda se odlučila za cipele, skinula krila i javno priznala da nikad nije ni bila opsjednuta letenjem.
I ništa se nije promijenilo.
On je pjesnik i zna ponešto o kavezima, staklenim zidovima, zaboravljenim cipelama. Zna mnogo toga o prividnoj slobodi, dobrovoljnim pritvorima i potrebi za bijegom. I ima rane na lopaticama ( i nove cipele!). Sa njim se može razgovarati.On pravi ljubavnu hranu i prikazuje se kao onaj koji razumije i prašta. On bi sagradio kuću,on bi uzeo i stopalo u ruke da ga ugrije. On je nekako znao kad je vrijeme za pisanje pisama i ples u mraku.
Govore istim jezikom i govore različitim jezicima, i ne razumiju se u kući sa zidovima od stakla. Ni ne poznaju se tamo.
Sad uvodni taktovi, pa Tango.
Tango...

Happiness fairy

O TEMPORA!!!

Neko je meni nešto gadno podvalio...
I ja ću uskoro otkriti i ko, i šta.
Nekad mi je godina izgledala drugačije, bila je jesen i boje neke jesenje(sad treba reći zlaćane ali, ne bih), pa zima, snijeg, toplota, pa proljeće i ružičasti dani, pa ljeto i sreća ničim izazvana.
Bilo je i vremena između,dana koji su se mogli i tamo i ovamo svrstati, nebitnih dana i dana koji su bili naše lične granice.
Nekad je Mitrovdan bio daleko od Nove godine,Božić da ni ne spominjem. Sad je to sve u par nedelja (još jedan novi termin u mom računanju). Nekad je nedavno bilo desetak dana, sad se to može mjeriti i godinama.
Sad me iz ljeta nekoliko dana prebaci u zimu uz kratki predah u jednom oktobarskom, i nekad (kao u ovoj Godini Posebnih Darivanja), jednom novembarskom danu. Eto, ljeto,rođendan,Sveti Dimitrije, Nova godina...
I kako da ne primijetim tako gnusnu podvalu!
Idem ja sutra kući svojoj...
(O, da, rekoh već,kud god da idem ja kući dolazim i od kuće sam krenula!)
Idem ja da vidim u čemu je problem.
I da li sam možda istripovala (tamo u onom vremenu nije bilo tripovanja, bilo je laži i istina, jedne su se nagrađivale plavim osmijesima, a druge kažnjavale teškim pogledima)?
Šta ako svaki dom ima svoje vrijeme?
Šta ako je ono vrijeme o kome sam pričala neodvojivo od te kuće i tih Plavih i Plavljih očiju koje nas tamo čekaju?
A, sad vidim, vjerovatno i nije u pitanju podvala.Nema veze.Idem da provjerim.Bar da znam.

Posjednik neprocjenjivog

Postoji na svijetu toliko vrijednih stvari. Zaboga, sva ta nafta iz Iraka i Saudijske Arabije, svi ti dijamanti iz Južne Afrike, sve te zelene novčanice, zlato, opijati, zgrade, dragulji, kamioni,silikoni, avioni,zvjezdice, izvodi sa basnoslovnih bankarskih računa.Naravno, ne zaboravljam ni demokratije,anti ovo i ono, borbe za razna prava, feminizme i ekumenizme, dobrotvorne fondove i glasne proteste, telegrame podrške i konvoje pomoći.
Hvala ali, ne hvala!
Zašto?
Ako postavljate ovo pitanje, znači da niste bili na mom rođendanu.
A ako niste bili,mora vam se prepričati.

Došli su mi u kuću ljudi sa dugama u očima, sa otvorenim dlanovima. Došli sa punim ustima nježnih riječi, sa muzikom i smijehom. Došli su mi oni koje volim. Došli su mi Radosni.
A tek pokloni! Dobih zbir svih planinskih cvjetova koji su od iskona ubrani za poklon ljubavi, dobih sažetak svih planinskih potoka i nadovezanih vrhova (sve sa ledom i odjecima), dobih prošlo vrijeme i buduće, Ljubljenja, Grljenja, Tajne, Nade, Ljubavi. Dobih Korake i Iskorake od nekih koji dođoše pod maskama koje otkrivaju dušu.
A znam, svako od Radosnih koji mi dođoše ima svoje ostrvce tuge,i svako zna da ja imam svoje. I znam, trebalo je napora da se ne pomenu čak ni putevi koji na ta ostrva vode.
I uspjeli smo.
Eto, postoji na svijetu toliko vrijednih stvari i toliko ljudi koji te vrijedne stvari posjeduju. I tu sam ja, prijatelj Radosnih, posjedujem neprocjenjivo!

'Cause I'm never gonna stop the rain by complainin'

Maria's virtual junk market

Prodajem: kišu, skripte iz sintakse, potvrde o plaćenim računima, preslanu kopiju Vegete, olovke koje nemaju štras, prljave prozore, loše šale, loše uspomene, lica koja ne mogu da vežem uz imena, imena koja ne mogu da vežem uz priče,štamparske greške, greške u koracima, zime, nekoliko proljeća, nekoliko utoraka, jedan petak i jednu Novu godinu, neplaćene račune, prehladu, dva straha iz prošle i jedan veliki iz ove godine, jedno nešto čemu ni ime ne znam (tamnoplavo, nekako hrapavo), četiri teška poznanstva, dvije kutije (i ono što je u njima, ja ih neću otvarati više), neke snove (ima i lijepih i ružnih, u kompletu su), ime jedne djevojčice (slučajno ostalo u mome vlasništvu), jedno izmaštano ljetovanje, zakazan pregled kod ljekara opšte prakse, još jednu kišu (više pljusak), prekore, svadja nekoliko, hrpu razloga za ljutnju (nezapakovano, razbacano, više za bacanje), korektor za podočnjake, nemire, nekoliko kilograma i jedno tepanje (starije ali očuvano, jedva ga se odričem).
Kupujem: brezu, ljeto bar jedno, biserno bijelu (više kilograma), vazduh sa Durmitora,Osmijehe, Kikote, Smijehove, Grohote,topli vjetar, nekoliko marama, lake korake, princa jednog (ako se to još uopšte prodaje), izmaglicu jednu (čak i ako moram kupiti jesen zbog toga),zaklon od lišća, zvončiće, bubnjeve, olovke sa štrasom, zagrljaje, svesku šarenu mirišljavu, bebu (da li to može da se iznajmi?), daljine (da ih prekrojim u blizine),ušuškanost, pravo stanje stvari, jastuk od žitarica,detektor laži (imam utsak da me preplavljuju), nekoliko vjerovanja (mada, ne znam da li još znam da ih koristim), znanja razna,
dane, nedelje, sate (neke bih i za trampu imala), zelenilo, plavetnilo,Kiki karamele,ramove za neke uslikane osmijehe, ogledala za divne ljude koji mi dolaze, rodjendan u maju, božićno raspoloženje ( i sve vrste dobrih raspoloženja), sandal, smirnu, borovinu, cvijeće,kupujem zaborave, oproštaje, prevazilaženja, neku spravu da me učini nevidljivom, pravu Vegetu, udobnu stolicu, tišinu, istinu, nove kalupe za mjerenje vremena,treće oko,svejednoću (mnogo bih kupila), common sense (Galadriela, prodaješ?), maskaru, strpljenje za šminkanje,koji milion eritrocita (A+).

МОЛИТВА

Пока Земля еще вертится,
пока еще ярок свет,
Господи, дай же ты каждому,
чего у него нет:
мудрому дай голову,
трусливому дай коня,
дай счастливому денег...
И не забудь про меня.
Пока Земля еще вертится —
Господи, твоя власть!—
дай рвущемуся к власти
навластвоваться всласть,
дай передышку щедрому,
хоть до исхода дня.
Каину дай раскаяние...
И не забудь про меня.
Я знаю: ты все умеешь,
я верую в мудрость твою,
как верит солдат убитый,
что он проживает в раю,
как верит каждое ухо
тихим речам твоим,
как веруем и мы сами,
не ведая, что творим!
Господи мой Боже,
зеленоглазый мой!
Пока Земля еще вертится,
и это ей странно самой,
пока ей еще хватает
времени и огня,
дай же ты всем понемногу...
И не забудь про меня.
Булат Окуджава

Strašno, strašno!

"Bio jednom jedan lav.
KAKAV LAV?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav.
STRAŠNO,STRAŠNO!"

Tihi neki dani... Izgleda da je ovo vrijeme kad nam je svima nekako tjeskobno. Šta li je to?
Bili smo nekako gordi i ubijeđeni da su nam putevi bezbrojni i šareni, a mogućnosti beskrajne. Otkud sad ovo? Suočavanja?
Kao da su se neka vrata zatvorila a iza njih su ostali snovi. A niko od nas još nije stigao ni da pogleda šta nas ispred tih vrata čeka. Plašimo se?
Hej, imamo nužnost kao univerzalno opravdanje( i devedesete!). Imamo prava da i dalje vjerujemo u ispravnost odabranih mogućnosti (i bivših i sadašnjih). Imamo prava da napravimo glupost (i pametnost, doduše, samo što tu imenicu još niko nije napravio), imamo vremena da je popravimo (ili da se naviknemo na posledice). Mogli bismo, možda, već ovih dana da se zagledamo u to što je ispred vrata. A?
Nazire se kraj lutanju, traženju novih cesti, novih lica. Nazire se okupljanje razbacanih riječi, snova,nazire se neplašenje.Možda nije blizu, možda nećemo ni doći do njega ali, ovo je put kojim se moralo preći (ili nije, ali čemu vajda od takvog razmišljanja), ovo su,izgleda, vrata koja su se morala zatvoriti. Hajdemo dalje prije nego jako zahladni!

A to sve sa strašnim lavom i nije tako strašno...

"Zubi oštri, pogled zao
On za milost nije znao.
Strašno, strašno.

Dok ga Brana
Jednog dana
Nije gumom izbrisao.
Strašno, strašno!"

Nemiri od vijeka

"Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drvetâ pored puta zasecao sjekirom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini."
I.A.

Sto osam stepenika do proljeća

"E, moje dete, pogledaj me, a platili smo stan krvavo"-reče mi komšinica.
Srela sam je na stepenicama ovog naseg čardaka, negdje na četvrtom. Meni duša u nosu, moram do šestog, a imam torbicu (koja nema ni pola kilograma). A ona, duplo starija, pod teretom nebrojenih kesa, sa torbom od 20 kg i kisobranom, penje se na peti.Jedva.

"Ne treba mi pomoć, nešto si mi bleda i ti".

Lifta nema i neće ga biti. Nema ni zgrade, po gradskim papirima na ovom placu (!!!!) ne živi niko. "Tu će nešto, valjda,tek da se gradi"- kaže čika.

One Ring to Rule Them All

Svako ko je sa mnom proveo više od deset minuta, bio je bar jednom prinuđen da se zavlači ispod kreveta, pomjera fotelje, zaustavlja saobraćaj ili pravi najnevjerovatnije akrobacije kako bi našao/spasio/uhvatio jedan od mojih prstenova.
Da li neko zna koliko ih je bilo? Na kojim su prstima stajali?Kojim sam čudom uspjela da ih sačuvam u toj beskrajnoj igri okretanja, prebacivanja, bacanja i traženja (Gandalf je jednom umalo evakuisao Futošku pijacu zbog jedne od mojih igrački-ukrasa, sreća pa sam na vrijeme shvatila da mi je upao u džep)?
I tako više od petnaest godina.
Danas sam stavila svoju "ratnu", žuti topaz u žutom zlatu. Napravljen za moj prst, došao iz više razloga.
Hvalim se!
I eto, u opštem trendu odrastanja i odricanja, ja sam se odrekla svojih najdražih igračaka (ovaj je broj 11, napravljen za mjesto na kome mora stajati,previše knap za zabavu). I dobila "one to rule them all".
P.S.
Hvala Danice!
Hvala mama!
Hvala tata!

Tražim pomilovanje

Iz najdubljih ljudskih, profesionalnih, etičkih i patriotskih pobuda, a uzimajući u obzir sve relevantne objektivne i subjektivne okolnosti (rođačke i prijateljske, "ti meni-ja tebi", "lako ćemo" i "proguraću ti ja to preko kuma"), tražim pomilovanje za one koji odabraše logo za Evroviziju.
Estetske kvalitete (ups, kakva slobodna upotreba ove riječi!) ove gnusnosti neću ni komentarisati.
Pomilovanje se traži za njihovu nepismenost, glupost i neupućenost, za njihovo nepoznavanje i ignorisanje vrlina koje ova zemlja i ovaj narod imaju.
Tražim pomilovanje za one kojima je Srbija nogom nacrtana kombinacija trube (Guča??), jeftinog ruža, jedne note neuključene ni u kakvu melodiju (i to zelene) i rakije (da, ova velika i coškasta ljubičasta mrlja je šljiva, i neka neko za mene traži pomilovanje ako nije riječ o rakiji nego o pekmezu).Za one koji su ovim prvima dozvolili dobiju novac za ovu sramotu, onima koji su izglasali ove koji taj novac dijele mediokritetima, sve ove i one koji su u ovome učestvovali.

Tražim pomilovanje i za one kojima se dopada.


P.S. Nadam se da će tim (evidentno, tim stručnjaka iz oblasti) dobiti zaslužene ovacije za sjajno osmišljeno rješenje za logo, a da će već neko (iz pomenutog tima) napraviti i prigodne flajere ( i eventualno neki polučasovni film) kojima će objasniti (prvo nama u Otadžbini a onda i svima ostalima) šta taj znak predstavlja i šta on o nama govori.Možda sam potpuno promašila, previdjela i estetsku i marketinšku vrijednost ovog autentičnog dizajnerskog podviga.

Desanka

Lady Luck

"Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog."

Na pola puta...

--Da li je Marija malo skrenuta?
--Ne.Kako to misliš, "skrenuta"?
--Nikad?Znaš ono, opsesivna i kako ono još, ima neka riječ koje ne mogu da se sjetim.
--Pa, ne. Znam je dugo i ne bih mogao da se sjetim ničega... Ustvari, čekaj.
--Aha, znala sam.
--Ma, njena sestra kaže da je ona kao djevojčica vukla neku pelenu i nije se dala od nje odvojiti.
--A, znam za to, to nije ni dokazano, oko toga se još polemiše.
--Oko čega se polemiše, sad te ne razumijem?
--Oko te pelene, ali nije to bitno...Samo sam se zapitala.
--Znaš me, ne možeš tu završiti priču.Zašto si se zapitala?
--Znaš da ja živim blizu nje...
--Da...
--I da se sa prozora moje sobe i vidi i čuje njen stan...
--Da.
--Pa, ima već nekoliko dana kako mi se čini da u toj kući niko ne spava. Do rane zore nešto se ruši, buši, do kasno u noć se riba (mislim, ko još po mraku visi na prozoru i čisti), bušilica se čuje u deset, po prozorima vise četke i boje. A ona izgleda kao da je izbacio Dunav. I eto, zbog svega toga mi je palo na pamet da je ona jedna od onih...
--Kojih sad, molim te?
--Ma, od onih što peru ruke 70 puta vrelom vodom i bacaju sapune, od onih što vrište kad ih dodirne nešto što nije oribano prije minut.
--Kakva glupost!
--Ma, ne, jednom sam bila kod njih u stanu...
--Hej, bio sam ja sto puta, vjeruj mi, od tog pretjerivanja ni traga, čak naprotiv.
--A sredstva za čišćenje? Jesi vidio? Lager...
--A, ne, sve si pogrešno razumjela. Idemo na neku kafu za jedno dvije nedelje, sve će ti se samo kazati.

Volim-ne volim

Ne volim: zbrku, masnu kosu, jednoličnost,peglanje, utakmice, instant kafu sa pjenom, gradski prevoz, lažna uzbuđenja, krzno, pravopisne greške, karanfile, gužvu, bildere, braon boju, kišu (nju baš jako ne volim),trčanje, slijepljene trepavice, depilaciju, laku literaturu, ego-tripove, gojenje, sintetiku, vozove, bubuljice, patetiku, kafiće vikendom, kafiće uveče, pitanja o omiljenim knjigama i filmovima, rasprave, rasizam, pikavce, satove, silikone, sitne kvarove po kući, umor,alkohol, pravdanje, enciklopedije,sebe (kad ne znam šta bih sa sobom).

Volim: mamu, tatu, Smoki, crvene nokte, rituale, lampe, čokoladu, pamuk, tanke hemijske, djecu (njih baš jako volim, Matija rules), pitu, jamb,susam (tučeni, sa solju-gomasi), parfeme, neke pjesme, vodu, dramu, šminkanje,rođendane, bajke,dijalekte,
školjke, crtaće, papriku, ciklame, neke knjige, mirišljave štapiće, zemljane posude, neke ljude(mnogo njih TVMLJDASTSARVNV), oktobar, teferič (instant bez pjene ili turska sa šećerom, u društvu uz ćakulanje), vile, učenje (kad ne mora i ono što ne mora),ljeto, bijelu boju, Crnu Goru, narukvice, dolaske (kud god da idem, ja se vraćam kući), šalove, minđuše, etno,sebe (kad znam šta bih sa sobom), Bubicu i Mališu (njih ipak volim najviše).

Galadrieli

Ako uspijem jednom da odslušam te izgužvane zvuke koje proizvodi moja duša, uspjeću i da ih otpjevam. Miješaju se melodije, stilovi, jačine, frekvencije, miješa se muzika sa glasovima koji podsjećaju na neka odslušana predavanja, na neke savjete primljene, miješa se moj glas, opet one riječi koje ne treba govoriti, miješaju se neki zvuci ulica, kuća, snova, planova, sjećanja, plakanja, smijanja. I jedan zvuk koji poznajem po nezvučanju, jedan koji je ubica svih ostalih, onaj koga se povremeno plašim, a povremeno mu se radujem.
A da vrištim, odbijam! Kategorično!
Ha, ovo ispade jos bučnije nego sam mislila.
La, la, la, la, la, mmmmm, la, la...
Eto,zato ja ne pjevam svoje misli. Mogu pjevati tvoje, tuđe, čije god, za moje misli ja nemam glasovne mogućnosti i ne znam dovoljno nota da napravim neke partiture za to pojanje.Obećavam ti, zato što tvoj glas među brujanjima počesto čujem, da ću, kad propjevam, svoje misli pjevati za tebe.
Dotad, pretačem buku u slova.
''Nit ' sam luda, nit' odviše mudra,
nit' sam vila – da zbijam oblake,
već đevojka – da gledam preda se " .

Tomorrow

The sun will come out tomorrow...

Do danas sam mislila da tekst glasi :
"I love ya tomorrow!
You're only
A day
A way!
A ne glasi... Eto, "always a day away".

The sun'll come out
Tomorrow
Bet your bottom dollar
That tomorrow
There'll be sun!

Just thinkin' about
Tomorrow
Clears away the cobwebs,
And the sorrow
'Til there's none!

When I'm stuck a day
That's gray,
And lonely,
I just stick out my chin
And grin,
And say,
Oh!

The sun'll come out
Tomorrow
So ya gotta hang on
'Til tomorrow
Come what may
Tomorrow! Tomorrow!
I love ya tomorrow!
You're always
A day
Away!

You are never fully dressed without a smile...

Brojanja

Deset, devet, osam, sedam, sest, pet, cetiri, tri...
Stani!!!
Nesto ovdje nije u redu. Tamo pise da sedam pocinje da gasi vatru, da se kod cetiri ona vec ugasila, a kod tri se samo dim jos vidi.
Ovdje gori! A, sigurno sam dobro izbrojala.Svaki je glas dobro artikulisan, pravila sam dramske pauze da oznacim interpunkciju (vidim da ne pise da i to mora, meni prosto izgleda nephodno).Ma, ne, nisam se igrala sa prstenom dok sam brojala.
Necu da se pravdam... Uputstvo nije dobro.
Procitacu ponovo...
O, Boze!
Pa, ovo je jedna od onih knjiga, ovo je jedna od onih prica o gasenju vatre i pravljenju zlata. Pa, eto odgovora, sad znam zasto jos gori. Ha, jos sam dobro prosla, ovakve stvari mogu jos i da raspire vatru. I odakle to meni uopste, ja se nikad nisam lozila na alhemiju, a i zimogrozljiva sam, vatra mi prija.
Pa, da...
Jedan, dva, tri, cetiri, pet, sest, sedam, osam, devet, deset!
Vracam se ja svojim knjigama i svojim brojanjima. A i ta vatra! Obican kamin,ukras.

The Beauty of Blogging

Na kraju krajeva, ili na koncu konaca,ispada da je sad najbitnije progovoriti na njemackom.I dopasti se jednoj divnoj Frau Schmit.Eto, to je rezultat svog mog glavolomljenja.
A ja blogujem, postujem, yahoojem, googlujem sve u sesnaest.
I niko da to prokomentarise!
Sve cekam da ce neko od dragih mi ljudi reci "okle te opet uz taj kompjuter" (ili isto to ali u nekom drugom dijalektu, malo raspjevanije), ali nista.Pa, neka bude, ali nemojte da posle ispadne kako sam sama kriva.
I slagacu ako kazem da sad odoh da ucim deklinacije, te knjige koje mi vidite u rukama nisu gramatike, i svakako nisu na njemackom.

"Da li cu ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i tezem poduhvatu celovitog zivljena. Pa cak i ako pokusam da se oslobodim tih navika, necu li naci da je njihov koren u nasledju i da je moja nesposobnost da zivim celovito i skladno urodjena?"
Haksli

Moji su obrazi crveni i išamarani riječima.To sam ja sebi napravila bumerang. I to je jedini koji mi se zaista vratio. Moje riječi, izgovorene, odnjegovane, odapete da pogode cilj. Sve te "nikad", "uvijek", "zauvijek" i "moram" su se, nekom "masa puta ubrzanje" logikom, vratile nekako usijane i naoštrene. I tako, išamarana čekam da vidim koliko toga još ima.
Sama pala, sama se ubila.