...

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za grubost ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam opet reći: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nežno, kao otac
reći nešto lijepo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba,
razmažene gospođice laste.

Oni su zimus zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
moje poštovanje, vesela ruljo smijeha
drugovi vrapci, moje duboko poštovanje!!!
Vito Nikolić

Što volim velike riječi i duboke smislove...
Naravno, ono što sam mislila prije nekoliko minuta (dana, sati, sekundi) sad uopšte ne mora da važi.
Da, ja mislim da treba uroniti u stvarnost ali ako o sebi govorim, moram dodati još po nešto.
Mene stvarnost uopšte ne zanima. Mene zanima moj odnos sa njom i moja uloga u njenom mijenjanju. To stavlja pod veliki znak pitanja i uranjanje i prihvatanje te iste stvarnosti.
Za mene je ona samo ono što ja u njoj vidim i što u njoj moram vidjeti, samo ono što iza nje mogu dosegnuti. Taj odnos moj sa mojom stvarnošću sam često pokušavala da opišem, dekodiram ali mi je nekako izmicao ( naravno, to samo dovodi u pitanje kvalitet kodova koje koristim).
Čak i kad uložim iskreni napor ( iskren u domenima moje stvarnosti), kad definišem to sve kao krajnju promašenost taj odnos ne mogu promijeniti.
Neke mi teorije pružaju iluziju da mogu tu stvarnost drugačije ili dublje shvatiti, da mogu prestati da je posmatram sa ove izmještene pozicije ali i to se rasprši posle malo pomnijeg čitanja.
I šta ostaje?
Ostaje samo ona krajnja, jedina i velika istina, onaj pravac koji mi je uvijek otvoren i ona Ljubav koja stvarnost čini i stvarnijom i više mojom.
I tako, pokušaj racionalne formulacije jednog krajnje metafizičkog odnosa sa stvarnošću završi u metafizičkom koje je meni stvarnije od stvarnog ( reče prijatelj : hiperrealno).
Ma, samo OM.

...

Uroniti u stvarnost je za mene vrhunski izraz hrabrosti.

Stvarnost uvijek ima više lica, ono koje najlakše gledamo najčešće nije ono najstvarnije (slojevita priroda stvarnosti dozvoljava i ovu komparaciju). Dodirnemo li lice stvarnosti koje gledamo i opržimo se, onda znamo- to je ona slika koju je trebalo vidjeti, ona slika koje nas je tu čekala. Prođe li ruka kroz sliku kao kroz vazduh, besciljenost tog pokreta reći će da treba tražiti dalje, treba naći stvarniju, istinitiju stvarnost.

Prihvatanje te stvarnosti (pa makar naša stvarnost podrazumijevala i hodanje po vodi) jedini je put u druge slojeve te iste stvarnosti u kojima ona postaje podatija i pušta nas da se poigramo i da je promijenimo.