...

Ja se nikad nisam plašila da spavam ( ni sama, ni sa nekim).
Jedino na šta moram da obratim pažnju su virtuelne slike koje se zavrte oko glave kad zatvorim oči. Moram da raščistim prostor od ostataka stvarnosti i nagovještaja budućih snova (koji su, btw, sve ljepši i draži mi). I zvukove moram da raščistim, ostatke zujanja i bučanja.
Novost je što sad znam kako da preko dana sačuvam prazno mjesto za cvrčka jednog noćnog, da ga u mraku posadim u dno uha. I eto, to je par bitnih uslova da san ne bude umoram, da mu se zaplave obrisi kad stiže i da se izgubi lepršavo.
Za ovu jesen, koja je prekjuče bila daleko a danas je već stara priča, to je više nego bitno.