Mlada Gojkovica

Ona se betona nikad nije plašila. Odrasla je u gradu, navikla je na mirise betona, smoga i smeća, bliski su joj bili i užurbanost i bezobzirnost. Možda zbog toga nije ni shvatila da su joj stopala već zalivena malterom i da više ne može koračati, prvo je pomislila da je došlo vrijeme da se malo odmori.
MOžda zbog vrućina (ili ko zna čega) nije joj smetalo kad su slojevi betona krenuli da se podižu ka njenom trupu, očekivala je da će svakog trenutka pući i da če sve biti isto, kao da se ono nikad nije ni dogodilo.
O onome ona više nije ni pričala niti je planirala da to ikada pominje. Dovoljno je što se dogodilo... I više nego dovoljno!
U čekanju da beton pukne i da ona konačno napravi korak prošao joj je kroz glavu čitav život. I ona pjesma o zidanju Skadra, ona koja joj se uvijek dopadala više od drugih. I bila joj je strašna pomisao da je ona, mlada Gojkovica, ostala zazidana. "Ah, ovo je ipak XXI vijek, srećom"- pomišljala je dok je osjećala da su joj i koljena zazidana, da sad ne može ni da čučne.
Kad je beton stigao do kukova čak je na trenutak pomislila da joj je udobno i tek tad se u strahu trgla... Pa, ne može dozvoliti da ostane zazidana, ovo izgleda neće samo stati...
Ta rečenica je koštala nekoliko centimetara betona više. Sad već nema gdje, mora se sama iskobeljati. Rukama samo, kasno je počela, noge već ne može ni da mrdne. Niko ne zna gdje je ona, niko se više ne sjeća ni kad je otišla ni kad je rekla da će se vratiti. U gradu traje karneval...
PAnika je počela da raste. Shvatila je da je napravila previše grešaka, da se one više ne mogu ni nabrojiti, da se one ne više ni ne smiju nabrojiti. Shvatila je da nema ni snage da se iščupa i da nema kome da ode ako ikad izađe iz tog betona.
Opet Gojkovica...
Sad se već mora reći to što se ima reći. A ne može se. Paradoksi...
Već je krenula da zamišlja skulpturu koja će se vidjeti spolja kad beton prekrije i glavu. Teško diše i panika i dalje raste...
Ok, svakako će ići do kraja, do vrha glave, do poslednje vlasi kose... Ali, razlog nije našla, ne čitav, ne jasan, ne onaj koji objašnjava dovoljno.
Ostaje nada da će neko doći i razbiti taj beton, da će neko naslutiti da je ispod tih zidova ona.
Ili nije ni bitno.
MOžda je sve urađeno baš kako treba.
MOžda je ona upravo zato i rođena, da umilostivi bogove za nečiju veliku gradnju. Da, kao Gojkovica.