Sudnji dan

I Bog pogleda dole, promotri celu Zemlju, i bi mu zlo.
- OK! - progovori on. – U redu! Ja sam sit, preselo mi je. Ogorčen sam. Već mi je na vrh glave. Što je previše, previše je.
- Gabrijele! – vikne – zasviraj tu svoju trubu! Želim da dotučem to smeće tamo dole.
- Ma, već je i bilo vreme – reče Gabrijel vadeći trubu iz futrole. – Želiš li neki zgodan moderan hit, ili možda nešto vojnički, recimo kakav marš, ili možda samo jedan dobri, glasni...
- Baš me briga šta ćeš odsvirati – reče Bog – samo sviraj! I neka bude glasno; neka bude uverljivo, i konačno za svoju večnost... neka odzvanja od neba do pakla i natrag; neka ispuni duše svih ljudi, neka ih ispuni spoznajom da je to to, da je kucnuo čas. NEKA GRUNE!
- T.S.Eliot kaže, da kraj sveta izgleda...
- Šta se mene tiče šta kaže taj T.S.Eliot! Tamo, sviraj kako ti ja kažem. – reče Bog.
- U redu, u redu – složi se Gabrijel – u redu, nije potrebno da vičeš na mene. Konačno, ja sam ipak muzičar, a ne vodoinstalater. Bar sam se ja načekao da svane ovaj dan. Budi siguran da neću upropastiti stvar! Ti samo reci kakav si kraj zamislio, a ja ću već naći nešto što odgovara.
I on namesti pisak na svoju trubu.
- Hoćeš li opet izvesti da kiši četrdeset dana i noći?
- Paaaa, zapravo, nisam razmišljao o tome. – reče Bog.
- Ha, ako si mislio da kiši, bolje da na to zaboraviš. Oni dole su usavršili melioraciju.
- Možda ću ih dobro zatresti. – reče Bog. – To će ih zaista dobro...
- Ne pali – reče Gabrijel. – Ja bih ti, doduše, mogao odsvirati nešto zbilja potresno, ali one kuće dole su uglavnom sigurne od potresa, a verujem da si naumio da ode sve odjednom.
- Pa, naravno, naravno – reče Bog. – Znam ja to. Pa nisam ni mislio na potres, to sam samo rekao tek tako, jedna dobra kuga više odgovara mojem stilu. Možda jedna kuga koja će...
- Ali oni su vakcinisani!
- Vakcinisani? Hmm... naravno... ipak, šteta... U staro vreme, znaš, mogao si ih okružiti i tako pokositi svu mušku decu i...
- Mogao bih ih možda potući gromovima. – predloži Gabrijel.
- TO JE TO! Bravo! – reče Bog. – Nekoliko poštenih gromova bi zaista..
- Ne, neće ići – reče Gabrijel. Njihove bi rakete verovatno zaustavile oblake s gromovima.
Bog se ućuta, zavali se u naslonjač i razmišljaše dugo, dugo.
Gabrijel je prebirao bezvezno po tipkama trube.
- Pretpostavljam da su im kuće nezapaljive. – promrmlja konačno Bog.
- Sve osim predgrađa – reče Gabrijel – a ako ih spališ, podići će moderna naselja.
- Bog ponovo ćutaše dugo, dugo.
- Slušaj, - reče, izvinjavajući se. – Ma nema veze. Možda... možda ih za sad pustimo na miru. Daću im još malo vremena. Na posletku, pa oni su svi moja deca, moji jaganjci, zar ne?
- U redu, što se mene tiče – reče Gabrijel. – Meni je svejedno. Nego, da ti ipak nešto odsviram? Hocu reći... kad sam već izvadio trubu?
Opet muk.
- U redu, važi – konačno reče Bog umornim glasom, zavali se u naslonjač i zaklopi oči.
- Sviraj mi...Sviraj mi... bluz!Da, bluz!

Shel Silverstein