Na pola puta...

--Da li je Marija malo skrenuta?
--Ne.Kako to misliš, "skrenuta"?
--Nikad?Znaš ono, opsesivna i kako ono još, ima neka riječ koje ne mogu da se sjetim.
--Pa, ne. Znam je dugo i ne bih mogao da se sjetim ničega... Ustvari, čekaj.
--Aha, znala sam.
--Ma, njena sestra kaže da je ona kao djevojčica vukla neku pelenu i nije se dala od nje odvojiti.
--A, znam za to, to nije ni dokazano, oko toga se još polemiše.
--Oko čega se polemiše, sad te ne razumijem?
--Oko te pelene, ali nije to bitno...Samo sam se zapitala.
--Znaš me, ne možeš tu završiti priču.Zašto si se zapitala?
--Znaš da ja živim blizu nje...
--Da...
--I da se sa prozora moje sobe i vidi i čuje njen stan...
--Da.
--Pa, ima već nekoliko dana kako mi se čini da u toj kući niko ne spava. Do rane zore nešto se ruši, buši, do kasno u noć se riba (mislim, ko još po mraku visi na prozoru i čisti), bušilica se čuje u deset, po prozorima vise četke i boje. A ona izgleda kao da je izbacio Dunav. I eto, zbog svega toga mi je palo na pamet da je ona jedna od onih...
--Kojih sad, molim te?
--Ma, od onih što peru ruke 70 puta vrelom vodom i bacaju sapune, od onih što vrište kad ih dodirne nešto što nije oribano prije minut.
--Kakva glupost!
--Ma, ne, jednom sam bila kod njih u stanu...
--Hej, bio sam ja sto puta, vjeruj mi, od tog pretjerivanja ni traga, čak naprotiv.
--A sredstva za čišćenje? Jesi vidio? Lager...
--A, ne, sve si pogrešno razumjela. Idemo na neku kafu za jedno dvije nedelje, sve će ti se samo kazati.