"Bio jednom jedan lav.
KAKAV LAV?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav.
STRAŠNO,STRAŠNO!"
Tihi neki dani... Izgleda da je ovo vrijeme kad nam je svima nekako tjeskobno. Šta li je to?
Bili smo nekako gordi i ubijeđeni da su nam putevi bezbrojni i šareni, a mogućnosti beskrajne. Otkud sad ovo? Suočavanja?
Kao da su se neka vrata zatvorila a iza njih su ostali snovi. A niko od nas još nije stigao ni da pogleda šta nas ispred tih vrata čeka. Plašimo se?
Hej, imamo nužnost kao univerzalno opravdanje( i devedesete!). Imamo prava da i dalje vjerujemo u ispravnost odabranih mogućnosti (i bivših i sadašnjih). Imamo prava da napravimo glupost (i pametnost, doduše, samo što tu imenicu još niko nije napravio), imamo vremena da je popravimo (ili da se naviknemo na posledice). Mogli bismo, možda, već ovih dana da se zagledamo u to što je ispred vrata. A?
Nazire se kraj lutanju, traženju novih cesti, novih lica. Nazire se okupljanje razbacanih riječi, snova,nazire se neplašenje.Možda nije blizu, možda nećemo ni doći do njega ali, ovo je put kojim se moralo preći (ili nije, ali čemu vajda od takvog razmišljanja), ovo su,izgleda, vrata koja su se morala zatvoriti. Hajdemo dalje prije nego jako zahladni!
A to sve sa strašnim lavom i nije tako strašno...
"Zubi oštri, pogled zao
On za milost nije znao.
Strašno, strašno.
Dok ga Brana
Jednog dana
Nije gumom izbrisao.
Strašno, strašno!"
No comments:
Post a Comment