Što volim velike riječi i duboke smislove...
Naravno, ono što sam mislila prije nekoliko minuta (dana, sati, sekundi) sad uopšte ne mora da važi.
Da, ja mislim da treba uroniti u stvarnost ali ako o sebi govorim, moram dodati još po nešto.
Mene stvarnost uopšte ne zanima. Mene zanima moj odnos sa njom i moja uloga u njenom mijenjanju. To stavlja pod veliki znak pitanja i uranjanje i prihvatanje te iste stvarnosti.
Za mene je ona samo ono što ja u njoj vidim i što u njoj moram vidjeti, samo ono što iza nje mogu dosegnuti. Taj odnos moj sa mojom stvarnošću sam često pokušavala da opišem, dekodiram ali mi je nekako izmicao ( naravno, to samo dovodi u pitanje kvalitet kodova koje koristim).
Čak i kad uložim iskreni napor ( iskren u domenima moje stvarnosti), kad definišem to sve kao krajnju promašenost taj odnos ne mogu promijeniti.
Neke mi teorije pružaju iluziju da mogu tu stvarnost drugačije ili dublje shvatiti, da mogu prestati da je posmatram sa ove izmještene pozicije ali i to se rasprši posle malo pomnijeg čitanja.
I šta ostaje?
Ostaje samo ona krajnja, jedina i velika istina, onaj pravac koji mi je uvijek otvoren i ona Ljubav koja stvarnost čini i stvarnijom i više mojom.
I tako, pokušaj racionalne formulacije jednog krajnje metafizičkog odnosa sa stvarnošću završi u metafizičkom koje je meni stvarnije od stvarnog ( reče prijatelj : hiperrealno).
Ma, samo OM.